Drugo ime nostalgije...
Da... Kako sam samo užasno, užasno sama...
Kad ugasim teve, kad isključim kompjuter, kad čujem samo tišinu kako se odbija o gole zidove ovog stana, samo kuckanjem sata narušenu, i zvukom udaljeniih automobila kako presecaju mokre ulice...
Samo sveća, ova sveska, titrava svetlost koja odbljeskuje jedan život, izgubljen...
Sklapam oči... Svi moji prijatelji su daleko...
I to, nažalost, nije metafora...
Moja porodica takođe daleko živi, bez mene...
Deca moje sestre odrastaju bez mene...
moj brat, roditelji...
A ovaj život će proći...
I onda, čemu?... Čemu, ako smo tako daleko, počeću da mrzim kompjuter jer je on samo svedok naše razdvojenosti,
dokaz moje samoće...
Ukinuti mobilne, koji ćute, i služe uglavnom samo za to da me bude svako jutro, za posao na kom sam svedena na broj koji kompaniji donosi dobar profit...
Zar je ovo moj život??? Zar sam o ovome sanjala, kada sam bila dete, ili devojka, ili mlada žena?
Kako je samo otišlo... kako ne može da se vrati... Kako je besmisleno postalo...
Mozak nekad nije dovoljno brz da reaguje i zaustavi srce, da zaustavi suze koje su već skliznule niz obraze...
Nedostaje mi moja zemlja...
Oduvek sam znala da ću završiti u inostranstvu, ne znam zašto... ali ne ovako...
Ne mogu da pišem mejlove i pravim se kako sam puna optimizma, ne mogu da "održavam" kontakt preko žice, preko tastature, lažno je...
Rastavljeni smo, život nas je razdvojio, i to je istina.
Nedostaje mi neko živo biće tu, pored mene...
prijatelj...
Normalan, običan prijatelj, neko pred kojim možeš da budeš čovek, takav kakav si, sa svim svojim slabostima i manama, ili čak, uzvišen upravo u njima...
Imala sam takve prijatelje... kroz život... svi smo se pogubili, život nas je, jel, razdvojio...
Setih se poslednjeg puta kad sam se tako osećala s nekim, onaj moj drug iz Amsterdama, kojeg sam videla pre skoro godinu dana... On je btw i jedini koji me zna u životu, a da zna da je ovo moj blog... Ako budeš čitao ovo, pozdravljam te...